Следећи део изложбе везан је за занате у књажевачком крају крајем XIX и почетком XX века. Књажевац је имао 450 различитих занатлија крајем XIX века. Након ослобођења од Турака, варош је имала удружење у еснафе, 15 механџија, 12 трговаца и више од 50 занатлија (ћурђија, абаџија, мутавџија, грнчара, кујунџија, терзија, свећара, ћерамџија, дунђера, туфегџија, ковача и других). Новији занати појавили су се тек почетком XX века (кројачи, столари, сајџије, обућари, лимари, опанчари, лекари, бербери, златари, лицидери). Нагло почиње да се развија терзијски и абаџијски занат из којих се временом развија кројачки занат. Кројачки занат јавља се већ од двадесетих година XX века. У етнолошкој поставци постављени су предмети везани за кројачки занат и то су: ћурчијски алат, калупи за шубару, кројачка лутка, ћимбар (метални алат за затезање платна, мушки кожух). Ћурчијски занат је веома стар у књажевачком крају. Од 1910. године до почетка Другог светског рата производња је била на врхунцу. Развој овог заната је посебно погодовао велики узгој стоке у околини Књажевца, нарочито коза и оваца. Ћурчије су кожу куповали од касапа из града и околних села и сами је обрађивали. Правили су мушке и женске опаклије, бунде, кожухе, шубаре, гуњеве, капе.
У наредној витрини су постављени предмети везани за обућарство које се развијало почетком XX века. Изложени су калупи за обућу, обућарски алат. Опанчари се у Књажевцу први пут помињу 1876. године. Опанчарски еснаф је био један од највећих на овом простору. Опанци се израђују ручно, од говеђе или телеће коже. У почетку се правио пресни опанак, од сирове коже. Израђивали су га сами сељаци, па и жене на селу. Због штетности преношења заразе и незадовољства правих опанчара, сирови опанци су забрањени. Облик пресног опанка је задржан, само је коришћена штављена кожа. Чувени опанчар у Књажевцу био је Драги Милосављевић, који је за свој рад награђен на Светској изложби у Лондону 1907. године.